Bukmarker #3: Rej Bredberi - Kako biti luđi od kapetana Ahaba

Sofi Džendžembr Anderson (1823-1903): Dečja knjiga priča (izvor: WikiArt)

Kako se postaje piscem?

Pa, mogli biste, isto tako, da pitate i kako se postaje ljudsko biće, ma šta to bilo!

Pretpostavljam da se, još kao mali, zaljubljujete u razne stvari.

Ja sam se u knjige zaljubio kada mi je bilo pet ili šest godina, a naročito u izgled i miris knjiga.

Bio sam bibliotečka čavka čitavog života, što znači da u to voljeno sveto mesto nikada nisam otišao sa spiskom knjiga, već samo sa svojim sitnim svetlim očima i svojim znatiželjnim šapama da se kao majmun verem po hrpama među dečjim knjigama ili, tamo gde mi to nije bilo dozvoljeno, da kopam po misterijama za odrasle.

Kada mi je bilo deset godina, kući bih odnosio po osam knjiga odjednom, iz osam različitih kategorija, trljao nos o njih i samo što ih nisam prostirao da se valjam po njima i šenim kao neko štene. Popularna mehanika i Mali mehaničar bile su moje biblije. Enciklopedija je bila moja prostrana livada, po kojoj bih šetao i mrmljao: Čudno da čudnije ne može biti!, a legao sam sa mehaničkim štencima Žila Verna da bih se probudio s marsovskim buvama Edgara Rajsa Barouza.

Još otada, u groznici i delirijumima, ludujem po bibliotekama i knjižarama.

Histerija, dakle, mora biti vaš način života, ako želite, bilo ko od vas, da postanete pisci. Ili, što se toga tiče, slikari, glumci ili bilo koja druga od tih divnih ludih stvari!

Ako ističem biblioteke, to je stoga što je škola samo početak, a pisanje samo po sebi jeste nastavljanje. Međutim, hrana se mora naći i pojesti u svakoj biblioteci u koju možete da uskočite i u svakoj knjižari koju možete da ispreskačete.

Kako se ni ja nisam po njima šunjao sa unapred sastavljenim spiskovima, tako ni vas neću tamo slati sa finim dosadnim suvoparnim indeksima sopstvenoga ukusa, da vas smoždim kao gvozdenim nakovnjem bačenim s vrha zgrade.

Kad jednom proradi, biblioteka je najveća fabrika zaraznih grickalica na svetu!

Što više jedeš, to više želiš!

A što više čitaš, to više ideje eksplodiraju u tvojoj glavi, dižu ustanak, sučeljavaju se u predivnim sudarima, tako da, kada uveče odeš u krevet, proklete vizije boje tavanicu i osvetljavaju zidove neizmernim podvizima i predivnim otkrićima.

Ja i dalje, posle 40 godina, biblioteke i knjižare koristim na isti način. Jednako vremena provodim u dečjoj koliko i u onoj preko, zemlji sapetih odraslih.

A ono što nosim kući i svako veče prelistavam i prežvakavam trebalo bi da vam pokaže opuštajući pogled pisca u metežu s ove strane ludila.

Desi se da počnem sa romanom o Džejmsu Bondu, pa na pola sata pređem na Šekspira, zaronim na pet minuta u Dilena Tomasa, napravim brzi zaokret i prikačim se za Fu Manču, tog zlog istočnjačkog doktora, pretka doktora Noa, zatim pokupim Emili Dikinson, i veče završim sa Rosom Mekdonaldom, piscem detektivskih romana, ili sa Robertom Frostom, oporim pesnikom američkog ruralnog duha.

Trebalo bi da je do sada jasno: ja sam jedna druželjubiva hrpa komposta. Um mi je prepun debilnog plus brilijantnog đubreta koje mi izbija na oči i štrči iz ušiju i zglobova. Jer, rano sam shvatio da ću, da bih sebe odgajio kao izvrsnog, morati da se zasadim u staro dobro stajsko đubrivo. Iz tih hrpa mediokritetskih ili anđeoskih reči, izvlačim energiju za rast dobrih priča, ili ruža, ako vam se tako više sviđa.

Ja sam, dakle, deponija svih biblioteka i knjižara u koje sam upao ili se na njih oslonio, i ponosan sam i srećan što nikada nisam razvio onaj tako redak ukus da ne bih mogao da se vratim da trčkaram sa Tarzanom ili da s Doroti krenem putem od žute opeke, a oba su lika i knjige o njima na 50 godina zabranili svi bibliotekari i većina edukatora. Imao sam svoje ljubavi i svojim sam putem išao da bih postao ono što zapravo jesam.

Od sveg srca vam preporučujem da učinite isto. Ma kako da vam je želja luckasta, ma kako da vam je potreba nekultivisana, ma kako se lošim i slabim vaš ukus činio drugima... sledite ga!

Kada sam imao devet godina, skupljao sam stripove Bak Rodžers. Ljudi su me ismevali. Ja sam ih stoga iscepao. Dva meseca kasnije, rekoh sebi: Čekaj malo! O čemu se tu radi? Ti ljudi hoće da me izgladne. Odsekli su me od izvora vitamina! A u ovom trenutku, za mene najvažnija hrana u životu, jeste Bak Rodžers! M’rš, svi vi! Budale! Klinja Rej ima opet da skuplja stripove!

I jesam. Jer, imao sam veliku tajnu!

Bio sam u pravu. Ja i niko drugi. Makar – što se mene tiče.

A šta da nisam postupio tako kako jesam?

Da li bih dorastao do toga da postanem pisac naučne fantastike ili uopšte bilo kakav pisac?

Ne bih. Nikada.

Da sam slušao sve te mešetare ukusa, budale i kritičare, igrao bih na sigurno, nikada ne preskočivši ogradu, i postao bezvrednjaković čije vam ime danas ne bi ništa značilo.

Tako sam naučio da se zalećem i skačem u prazan bazen, nadajući se da ću ga na putu nadole ispuniti znojem dovoljnim da meko padnem.

Ili, da promenim metafore, bacao sam se s ivica litica, usuđujući se da si krila pravim dok padam, da se ne razbijem o stene.

No, da sumiram, ako želite da pišete, ako želite da stvarate, morate biti najuzvišenija luda koju je Bog ikada izbacio i poslao da luta.

Morate čitavog života pisati svakog božjeg dana.

Morate čitati užasno tupave knjige i veličanstvene knjige i morate ih pustiti da se rvu u predivnim sukobima u vašoj glavi, čas prostačkim, čas sjajnim.

Morate da vrebate po bibliotekama i da se po zbirkama penjete kao po merdevinama da biste onjušili knjige kao parfeme i da nosite knjige kao šešire na svojim luckastim glavama.

Želim vam svima rvački meč sa vašom Stvaralačkom Muzom koji će da traje čitav život.

Nek vam se podare ludost i blentavost i mahnitost.

Da živite s histerijom i od nje napravite dobre priče.

Što napokon znači: budite zaljubljeni svakoga dana sledećih 20.000 dana. I od te ljubavi prepravite svet.

Esej objavljen u časopisu Beležnica (ISSN 1451-2378, 2020, br. 39-40) u prevodu Violete Stojmenović.