Bukmarker #2: Miloš Crnjanski - Treba poći, treba poći!

Rubens Santoro (1859-1942) - Kapri, Italija (izvor: WikiArt)

Došao sam, jer osetih jednog dana jasno svoju sudbinu Slovenstva, bezmernu budućnost što me je slala u Toscanu, u ime Rusa i Poljaka, Bugara i Slovaka. Još se gorko jeo hleb u našim ravnicama i umiralo, između goveda, krsteći se sasušenom rukom. Obuzela me beše, kao nesvest, neka izvesnost da je vreme poći onamo gde mi se misli moraju javiti jasnije i blaže, bez onih zavejanih visoravni galicijskih, sa grmljavinom topova, koje još uvek, noću, sanjam. Posle strahovite čulnosti i zveranja, ugašenim okom, u Parizu, sa visine prozora mansardskih, zapevah iznenada i spustih ruke, opet, na dragu Rusinsku i Novgorod, na hrpe ruskih novina i ispupčenu planinu Balkana i nad bednike Gogoljeve.

Treba poći, treba poći – skakutao sam po tremovima stanica. Naučiti, izučiti ljubav i blagost, jer, eto, život nam se uputio, nag i umoran, sav izmučen i strašan, kao gubavi sa kojim leže, iz milosrđa, sve mlado, špansko plemstvo, u ime Hrista. Trebaće ga pomilovati i pokriti mu mlada rebra. Pitaće nas o blagosti i rađanju, mirnoći svemoćnoj i sveznajućoj, koja hrani. Devojka opet čeka, na kraju stoleća, kao i tada kad se pojaviše Madonne, porodilje, mesto jalovih provansalskih dragana – što se naziva renesansom.

Zato siđoh vozom kroz Alpe, sa bednim i strašnim, bivšim vremenom u naručju, tako krvavim i kužnim da se i sam zgrozih i uplašeno šaputah putem na sve strane: Grobovi, putevi, gradovi, putujem za dobro sveta ovog, u kome tice poje i gušterovi sevaju, zvezde kaplju, a vojske prolaze, kao uvelo lišće. Ponegde već zasvirah, kao u frulu, u potoke plave. Narod hoću da sagradim.

Došao sam da se poučim zanatom pizanskim i da vidim prve pokrete i smisle, na kapiji Toscane. Tajno se nadam da ću ovde naći drugi deo razvratne žalosti i čistote vizantinske, u koju se spuštasmo vekovima. Dunavom, i Dnjeprom. Da zaboravim dve žalosti, rascepljenu svilu Kipra, što se vuče po obalama latinskim i vizantinskim, kao podeljeno jato golubova. Sve to leti oko slatkog rađanja, devojačke porodilje. Nalazim Sijenske madone i anđele iz Trevisa, ali se usne njine smeše žalosnim i oštrim osmehom bludi, onim istim koji se sjaji pod očima kijevskih Bogorodica i metohijskih vladika.

Negde, pod zavejanim i sleđenim Kavkazom, razdeliše se svetlost i mrak, brzo, kao što se razilaze dva konjanika na Pamiru; dobro i zlo se podeliše, i obasjaše drveće i kamenje i zemlju. Ali slatki oblik, što se zatim javi, oblik tela golog, sahraniše u dubok san Slovenstva. Nepomično, zlatom okovano, ležaše, dok smo nad njim mrmljali i pojali mračne, grčke reči.

Iz putopisa Ljubav u Toskani, fragment eseja Pisa.