Bukmarker #1: Fernando Pesoa - Velik sam koliko i ono što vidim!

Kornelis Springer (1817-1891) - Pogled na grad uz Rajnu (izvor: WikiArt)

Opet iščitavam, pasivno, izvlačeći iz njih ono što nazivam nadahnućem i oslobođenjem, one jednostavne Kaejrove rečenice koje se odnose na ono što prirodno proističe iz veličine njegovog sela. Iz njega se, kaže, upravo zato što je malo, može videti više sveta nego iz grada; i upravo je zato selo veće od grada...

„Jer velik sam koliko i ono što vidim, a ne koliko i ono što jesam.“

Rečenice poput ove, koje kao da rastu bez ikakvog učešća onoga ko ih je izgovorio, čiste me od sve metafizike koju spontano dodajem životu. Kad ih pročitam, priđem svom prozoru koji gleda na uzanu uličicu, pogledam veliko nebo i mnoštvo zvezda, i slobodan sam, s krilatim sjajem čiji mi lepet šalje žmarce kroz čitavo telo.

„Velik sam koliko i ono što vidim!“ Svaki put kad pomislim na ovu rečenicu usredsređen svakim nervom, sve mi se više čini da je njena sudbina da kosmički rekonstruiše svemir. „Velik sam koliko i ono što vidim!“ – kakva veličanstvenost uma proističe iz ovog bunara dubokih osećanja, sve do zvezda visoko na nebu koje se u njemu ogledaju, pa se tako, na neki način, u njemu i nalaze.

I sad već svestan da umem da vidim, posmatram prostranu objektivnu metafiziku čitavih nebesa s ubeđenjem koje mi donosi želju da umrem pevajući. „Velik sam koliko i ono što vidim!“ I bledi mesec, sasvim moj, polako počinje da razliva svoje bledilo crnkastim plavetnilom horizonta.

Imam želju da dignem ruke i uzviknem nešto neznano i divlje, da uputim reči tajanstvenim visinama, da potvrdim novu, veću ličnost pred velikim prostranstvom puke materije.
Ipak, obuzdavam se i smirujem. „Velik sam koliko i ono što vidim!“ Ta rečenica postaje čitava moja duša, oslanjam na nju sva moja osećanja, a nada mnom, iznutra, kao i napolju iznad grada, spušta se tajanstveni spokoj tvrde mesečine koja sija sve jasnije dok pada noć.

Iz Knjige nespokoja (Dereta, 2017).